Sve se nema, a na hemoterapiju se ide???

Nekada davno, u davna sadašnja vremena, na brdovitom Balkanu živjela su stvorenja jako slična homosapijensu, samo što nisu imali kičme. Ma rekao bi ja nisu zanali ni kuda udaraju, ali moje mišljenje nije ni važno, morao sam ponovo početi isto, Balkan je ovo, sva sreća nije balkon, mogao bi se neko i baciti sa njega.

Glavna premisa razmišljanja na Balkanu počinje sa tim „JA sam pametan“,do duše svaka definitivno počinje sa „JA“, tu se mišljenje svoje cjeni iznad svega i svačijeg, konkretno mislim da smo ovde gdje smo isključivo radi toga. Odlazim sa Balkana barem što se ovoga tiče odmah.

Svaki dan slušam pomozimo ovome, pomozimo onome, i sve to ima velikog smisla, samo preživljavanje, super sjajno, a šta da radimo sa pravim vrijednostima, ko li odlučuje šta su one, da li su to godine, pol ili neki kvalitet stvarno ne znam, no činjenica je da se svi žele spasiti, nagon je čudo.

Sad se vraćam na ono „JA“ (mada ja volim da ga zovem „moja guza“), recimo da je to stvarno neko, nešto što se treba spašavati, mi ga od „JA“ ne bi ni vidili, no da li bi i on od „JA“ vidio da nema potrebe za tim, a ako se vratimo na ljudskost, humanizam ili kako god dolazimo do one stare, nikad se ne zna, i malo novije zna! Šta su kriterijumi sem „JA“ veliko je pitanje, kao ona priča o čovjeku što je kriv za smrt miliona ljudi, samo radi toga što je spasio djete (malog Hitlera) od davljenja.

Jedan od kriterijuma bi bio obrazovanje, ne mislim na formalno, nego na suštinsko, msm za poljoprivrednika je dovoljno da zna čitati, sabirati i oduzimati, od formalnog, a treba da zna sve o uzgoju zivotinja, sađenju biljaka sve i to se ne uči u školama nego na terenu, smatram da je formalno obrzovanje jedino bitno da nauči ljude da uče. Jednom prilikom me je Petar (sin) pitao šta je smisao života, ja sam se baš zamislio i sjetih se šta mi je jedan od rijetkih profesora koje sam imao (mislim na one koji su imali šta da kažu) rekao, kaže čoek, nije važno sa čim se baviš bitno je da se trudiš da budeš što bolji u tome, tako da sam ja Petru isto odgovorio.

Da se vratim na pojašnjavanje naslova (skontao sam da jedino naslov ima veze sa svim, u smislu svi tekstove čitaju isključivo radi naslova), dakle svi ćemo da umremo (činjenica), u neka doba svi znamo šta smo napravili i šta bi još mogli da damo u budućnost (Negoš „...Blago onom ko zanavjek živi, imao se rašta i roditi...“) i onda nam fali još dan dva u najgorim patnjama, a sve završili , bar koliko smo mogli, da ne pominjem zelene papire, koje naši potomci treba da opravdaju. U svakom slučaju „JA“ zna ko je i šta je, no daj još malo „JA“, pa neka je i na teret budućnosti, no kad malo boje sagledam većina ljudi je budućnosti ostavila samo kredit koji drugi moraju da vraćaju, i to je donekle zanavjek (bar 30ak godina).

... i ne zaboravite idemo da čistimo govna.

Radno vrijeme ili ljudska ravnodnevnica???

Radno vrijeme ili ljudska ravnodnevnica???

 

 

Pođimo od toga da je sve prilagođeno globalno (u suštini to znači prosjeku, koji se usput pokazao jedino dobro u podaničkoj varijanti), samim tim jutro bi za sve trebalo da znači naspavanost (kad kažem jutro mislim na buđenje) no na poznatoj planetarnoj svrsishodnosti ono znači nasilni prekid funkcionisanja u hibernaciji, tj. snu! Znam da su kapitalistička djeca Marks i Engels imali dobru namjeru (bar za radnike u porodičnim fabrikama), no u doba savremene psihologije i psihoze se pokazala kao veoma neupotrebljiva.

U svakom slučaju čovjek je svojim rođenjem individualno biće (čast izuzecima msm blizancima ili još brojnijim) samim tim njegov bioritam je njegov, recimo ja volim da ustajem u 4. sata dok moj kum baš voli da odspava do recimo 8., Tesla je imao običaj spavati dva sata, neko je sposoban da bude koncentrisan dva sata, neko šest, a neko čitav budni dio dana. Tako da to nije nešto na šta možemo računati, samim tim zašto ne uzimamo najbolje od ljudi što možemo da uzmemo i od njih pravimo robote koji rade dva sata a ostalo budu budni na silu na poslu, različit bioritam je, samo mu ime govori biologija, možemo da idemo do pojave homosapiensa, neko je bio lovac, a neko poljoprivrednik, jel stvarno mislite da su oni u plemenu bili drugačije posmatrani?

No ode ja daleko, mislio sam vam ispričati jednu moju priču, probudio sam se kao što to inače imam običaj, kafa (udovica) i ja malo popričamo (naglasak na sinoć, bila zabava i sve što ona podrazmjeva), kafa u sjajnom stanju, vruća, jaka, ma sve što od jedne kafe možeš poželiti, ja blago rečeno ko govno, mamuran na smrt, sinoć je bilo super do djela koga se sjećam. Pojavim se ja na poslu i ne mješajte ga sa radom, sve znam, rok za predaju je ujutro, ali sutra, ja imam napraviti još jednu stvar i to je to, znam je i napraviti, samo sada ne, priđem joj sa lijeve strane, ne da, priđem ja sa desne, ne da ni tamo, pogledam na sat prošlo 8. sati, odem kući. Pojavim se sledeće jutro sve uradim za 10. minuta i to je to, zapitam se zašto sam juče proveo čitav dan pateći se oko ničega? Mislim da ni mi, ni naši vlastodršci, ni poslodavci nismo dobacili do suštine, a ona je da posao podrazumjeva rad i to ne ovo ono nego baš svoju suštinu, napravi nešto što u tom momentu treba, u datom momentu jer niko od nas nije tu slučajno, svi smo sa nekom svrhom zaposleni na svoja radna mjesta (u svakom slučaju je bar trebalo da bude tako) i na vrijeme koje je potrebno da se taj posao završi, ni više ni manje.

Tako se zapitam zašto nije sve prilagođeno obavljaču djelatnosti (radniku ukratko), zašto se on mora prilagođavati kolektivu koji ga treba (inače ga ne bi ni zaposlio), i dođem do poražavajuće činjenice, da je sve prilagođeno jedino ovim nesretnim bankarima i ne mislim na male, nego na ove 4 kuće što vladaju planetom. Ovi naši mali vidjeli da se konj potkiva, pa i oni digli nogu.

U drugom primjeru mogu navesti recimo mog psa, recimo on je uvjek kada sam ja na nogama budan, ali da izađe napolje kad kiša pada nema šanse, da li je on radi toga loš pas, ili po mraku mislim na jutarnji mrak, samo izleti ispred kuće i odma se vrati, da li je on radi toga loš pas, naravno da nije, kako li smo taj momenat izgubili???

... i ne zaboravite, idemo da čistimo govna!!!

Mladi Ben Aflek i istina danas???

Sjetih se intervjua sa Benom Aflekom, Brus Vilisom i Stivom Bušemijem, sada davne 1998e godine, radnja intervjua se dešava neposredno po premijeri filma Armagedon. Uglavnom su tu bili članovi sve tri kaste glumaca tada, vrhunski plaćenih glumaca, onih nako i onih tek na početku (vi ih poredajte kako hoćete), jedni su dobili 20, ovi drugi 10 i ovi treći 5 miliona dolara za svoj uradak. No kako to obično biva povela se rasprava o tome ko bi šta uradio na filmu i za koji keš, tako Aflek izađe sa činjenicom da bi on za 20 miliona izašao na veliki ekran i popušio kurac nekome i to bez da se stidi, čitava emisija (kao i ovaj tekst sada) postala je degutantna, Brus Vilis i Stiv Bušemi su se zgrozili takvom retorikom, čak su počeli i sa otvorenim negodovanjem. No Aflek nije posustao, krenuo je u kontra ofanzivu, krenuo je u dizanju cifre za isto djelo, Stiv je posustao na 50 miliona, Brus vilis je pokleknuo na 200 miliona, uglavnom svi ljudi i ljudine su kurve samo je pitanje kolika je cifra u pitanju.

Da se osvrnem na nas danas, ustanovili smo da smo kurve, sad se cjenkamo...

... i ne zaboravite, idemo da čistimo govna!!!

Idemo da čistimo GOVNA

Nekada davno, u davna sadašnja vremena, na brdovitom Balkanu živjela su stvorenja jako slična homosapiensu, samo što nisu imala kičmu.

Dešavalo se to i ranije tokom evolucije, samo je ovo bio obrnuti tok dogadjaja, neko bi to nazvao i deevolucija. Kada kao narod provedete nekih okvirno 400 godina bez ratova onda se to zna desiti. Moglo bi se to nazvao i „ono kad govna isplivaju na površinu“.

U takvoj situaciji zatičemo Mirka koji voli govna, mislim sve je ovo personifikacija stanja u kome se on nalazio u tom momentu. Jedino za čim je on genetski žudio je bio mir i neka govna na vrhu, ima neki stih koji to opisuje (... mlad organizam, a prihodi niski...), no bio je to mir serviran stalno, samo sa strahom. Upoznao je on nekada i Anu, lijepu mladu beskičmenjakinju. Sve im je išlo na ruku a, zaboravih napomenuti da je strah jedina ozbiljna hrana za beskičmenjake, tako da su se zajedno bojali.

Mirko je završio biologiju, a Ana matematiku, do duše tako su se i našli, mladi i bez kičme, voljeli su oni i da se vole. Ona je obožavala dijeljenje razlomaka, a on sintezu ćelija. Imali su stančić u kome su uzgajali svoje amebe, mislim mladunce, joj mene djecu. No kako to obično i biva uvuče se među njih sumnja, pođe se ponovo (da naglasim poslije 60 godina) provlačiti priča o reformama obrazovanja, a sada već niko nije bio na to spreman. Lako bi se oni navikli da je taj sistem trebao da bude nazadan (kao recimo oni pokušaji uvođenja onih nekih knjiga od prije 2000 godina), ali ovaj put je to bilo potpuno drugačije, sada bar što se biologije tiče trebalo je vratiti knjige samo jedno 200 godina (samo) te pojasniti djeci isto, ma šta pojasniti, ubijediti.

Mirko je kontao sad će i ovo prolettjeti, na kraju je, prošao i ovako i onako, kroz sve reforme obrazovanja relativno bezbolno (ništa se nije promijenilo), u realnoj verziji šta ima da se sad tu mijenja, kad su već djeca ista (beskičmenjaci). No, da vidiš pritegli ih ozbiljno, nema Darvina pa nema Darvina. Mirko i onako nije mogao da svari taj momenat o majmunima, ali ovaj dio da sad mora on nešto novo da nauči, zvučalo mu je suludo. Mislim ozbiljan je ovo beskičmenjak bio, tipa 40ak godina, pa malo li je i sada uči ponovo, e neš majci!!! Mirkov kum Simo je prije par godina otišao u Njemačke (možeš ih zvati kako god hoćeš) i prilično mu je dobro išlo, bar ovaj vidljivi dio (ovo kada dođe ovamo) i jbg sad mi pade na pamet jos jedna pjesma (...voda holandske bakice...). Mirko i Ana skontaše da ovde više nema ’ljeba za njih i njihovu djecu. Simo, kum i jeste, ponudi se da pomogne. Ma sve bi bilo ok samo da je Mirko imao EU pasoš kao Ana, ali sirotinjo i bogu si teška, Mirko, ma Mirkan, već šesti put odolijevam (prirastao mi za srce), krene ’nako. Priča naći će on posao gore (naš izraz za sve zemlje sjevernije od naše), pa će dobiti radnu i tako to. Jbg, prodali su oni ovde sve što se dalo prodati, čisto da se nemaju gdje vratiti (nostalgija govno zna biti opasna), a i da mogu tamo da izdrže dok se ne snađu. Sam dolazak i putovanje bili su zanimljivi, pošto im je ovo bilo prvo putovanje busom zajedno ikada (prodali sve, EU je čudo), kum ih naravno nije sačekao (radi čo’ek) i polako. Mirko kao prvi posao pronalazi jedino deficitarno zanimanje (koje usput i Simo radi), čistač govana, Ana je spremala stanove. Bar je Mirko ostao, svoj na svome...